Šta je skupo u Americi

Šta je skupo u Americi?

Moja tinejdžerska zamisao Amerike bila je kako tamo svega ima i sve je samim tim i jeftino, lako dostupno i kako ništa nije skupo.

Maštala sam o tome kako ću kada dođem u Ameriku da se obučem u Nike-u od glave do pete i kako je to tamo „džabe“. Gotovo da dele na ulici.

I moram da kažem da, osim što sam bila dete i stvari posmatrala iz manje dimenzija, nisam mnogo omašila.

Garderoba zaista nije stavka kakva je danas u Srbiji. Patike ne koštaju celu jednu mesečnu platu ili čak dve. Koštaju manje od većine drugih stavki. Poslednji par Nike patika sam platila manje nego što platimo ručak u restoranu.

 

Na prvom mestu je zdravlje

 

Zdravlje je, kao i u svuda u svetu i ovde nešto što se ističe iznad svega. Zdravlje nema cenu, ali su ekonomski stručnjaci sa Stanforda izračunali da je prosečna godišnja vrednost ljudskog života 129 hiljada dolara.

Pored zdravlja i sreće koje zvanično “nemaju cenu”, za sve drugo u materijalnom svetu, kojem živimo, imaš širok dijapazon cena.

Kada govorimo o tome da je zdravlje skupo, važno je reći da je u Americi skupo zdravstveno osiguranje, ali to svi znaju. Ipak, sve je više poslodavaca koji uviđaju ovaj problem te svojim zaposlenima pružaju bolje osiguranje, po nižoj ceni. Tako da je to stavka koja može da osobu košta od $50 do $400 mesečno, dok porodice troše od nekih $400 do $2400.

Cenu koju neko plaća zavisi od toga koliko mu poslodavac pokriva, kakav mu je legalni status u državi ( da li je državljanin, nosilac Zelene karte ili koji tip vize ima), koja su mu mesečna primanja, na kojem ZIP codu živi i slično.

Neko se odluči i da ne plaća zdravstveno nego da ide kao “self pay”. U tom slučaju, za državljane postoji kazna koju će da plate prilikom plaćanja poreza. Neki doktori neće da te prime, dok će za zdrave to biti dobar način uštede.

Mi smo od samog dolaska u Ameriku zdravlje uzeli u svoje ruke, tako što smo odabrali da ćemo da se hranimo zdravo. Bilo je tu uspona i padova, ali se u svakom momentu hranimo zdravije od proseka. Više o tome pročitaj u tekstu Kako da se hraniš zdravije dok ostvaruješ američki san.

 

Informacija zlata vredna

 

Pored zdravlja i zdravstvenog osiguranja, o kojem sledi poseban tekst, ono što je skupo je informacija.

Uz proverenu i tačnu informaciju, mnoge stvari mogu manje da te koštaju. A nedostatak takve može da te odvede da platiš više, bez potrebe.

To se odnosi i na dnevne stvari i na one malo skuplje, ekskluzivnije.

Navešću za primer kada su naši prijatelji uselili u naš apartmanski kompleks i pošto su došli kao naša preporuka, dobili su $1000 poklon karticu. A da im mi nismo rekli da pitaju za to, ne bi dobili. Tako smo i mi dobili isti iznos, jer su oni nas naveli kao preporuku (referal). U ovom primeru nije da su nešto manje platili nego ih je manje koštalo.

Kada smo mi useljavali na isto mesto, godinu dana ranije, nama su nudili $500 poklon karticu. Ali kako smo već čuli da je neko dobio $1000, spomenuli smo za to i dobili smo i mi isti iznos.

Tako uz pravu informaciju možeš da uštediš, odnosno manje platiš osiguranje, stan, auto, odeću, obuću, avionske karte, lekove, Internet, telefon i drugo. Uvek pitaj za popust i nema sramote.

Prošli mesec sam ispregovarala i uspela da nam smanjim račun za Internet za 50%. Čak sam dobila i bolju ponudu naspram one koju sam zamislila. Odnosno $100 umesto prvobitnih $50 gift kartice.

 

Ništa nije skupo nego nemaš dovoljno para?!

 

Ništa nije skupo kada imaš para. Tu rečenicu sam milion puta čula. I nekad bih se složila sa njom ali danas ne. Iskustvo u Americi me je dovelo do neke sasvim druge teorije. Što više imam para, to su mi osnovne stvari jeftinije, što više imam informacija, sve manje plaćam iste stvari. Tu mislim i na račune, i na garderobu i na hranu.

U tekstu Šta Amerika jeste i šta Amerika nije sam pisala o tome kako ista stvar dve osobe može različito da košta. Ono što izdvaja osobu koja manje plaća je bolji status i bolje znanje jezika, ali i sistema.

Amerika nije jednakost po svemu, nije isto tebi i meni, ali nije isto ni meni danas i meni pre godinu dana. Vrlo je kompleksno i sveobuhvatno i moraš da radiš na upoznavanju, da bi rastao.

Da kažem „običan“ život, nije skup. Pod običnim životom podrazumevam pristojan stan, auto, pun frižider i plaćene račune. Ništa specijalno ali sasvim dovoljno da ti bude ugodno. Ovo sve može da se postigne uz jednu prosečnu platu.

 

Šta je skupo

 

Skupo je živeti u centru grada, skupo je živeti u pogrešnom delu grada. Skupo je menjati odluke, pogotovo one koje su vezane za nekakav ugovor. Ne znati je skupo, ali je skuplje ne pitati i ne tražiti.

Najskuplje je biti ograničen i ne slušati druge.

Ono što je skupo ili skuplje, su sve neke dodatne stvari, dodatne aktivnosti. Tu krećemo od nege i kozmetike, uslužnih delatnosti i ostalih sitnica koje život znače.

Poznajem ljude kojima su cene šišanja bile toliko nepristupačne da su odlučili da će da puste kosu, sami se šišaju ili čak briju glavu. Cena muškog šišanja je u Srbiji nekad ista kao i cena pića u gradu, dok je to u Americi od $20 do $100, plus bakšiš koji bi trebalo da bude makar 5% a preporučljivije je 20% ako želiš da opet dođeš.

Žensko šišanje ima naravno veći dijapazon cena, od nekih $50 u proseku, ali se nekad dodatno plaća feniranje. A ko zna žene, taj zna da tu idu i farbanja, šatiranja, nadogradnja, frizure za posebne događaja i slično, tako da ume da bude baš izdatak.

Bilo koji vid „usluge“ je nešto što će da ti skrati novčanik. Bilo da je to kozmetička usluga ili usluga nekakve popravke. Plaća se i sama dijagnostika. Na primer, prijatelj mi je rekao kako je zvao vodovodara da mu nešto popravi i ovaj mu je rekao da će ga izlazak na teren koštati $150 a onda će znati koliki je ukupan trošak i da li on to uopšte može da popravi. Ukoliko se odluči da mu uslugu pruži neko drugi, onih $150 mora da plati. Ali ako mu bude radio on, taj iznod će biti uračunat u popravku.

 

Škola i fakultet mogu da se posmatraju kao skupi

 

Škola, ako pričamo o „public“ školi je zapravo besplatna i ne plaća se, direktno. Ali, da bi išao u određenu školu, moraš da živiš na toj lokaciji. Dakle, bolje škole podrazumevaju da ćeš više plaćati najam stana ili kuće, ili da će porez na kuću da ti bude viši. Iz tog poreza se finansira škola i to diktira i kvalitet škole i cenu poreza.

Fakulteta ima preko 5000, i najskuplja školarina je oko 60 hiljada dolara godišnje. Fakultet može da bude besplatan, ali samo za one srećkoviće koji dobiju stipendiju. Najveći broj naših ljudi koje poznajem su došli u Ameriku preko sportske stipendije. Tako da je njima uglavnom bio besplatan ( full ride) ili su plaćali deo školarine.

U svakom slučaju, školovanje može da se gleda kao veliki izdatak i retko za koga je besplatno. Postoje fondovi koji mogu da ti pomognu ukoliko si u nečemu dobar, ali moraš da budeš proaktivan. Ono što je dobra vest je što se prilično lako dobijaju krediti za studije i što imaju duži rok otplate.

Ono što meni lično smeta je što retko ko nakon završenog fakulteta kreće sa nule, većina kreće sa dugovima. Ali to je deo američkog sistema. Dobra vest je ta što postoje neki uslovi kada ti se dug može otpisati. Jednoj drugarici je studentski kredit bio na njenu mamu i kako joj je mama preminula, dug je otpisan. Druga, mnogo svetlija opcija za koju znam je da se devojka zaposlila u školi koja nije u “dobrom” kraju i zbog toga joj je dug otpisan.

Ono što neizmerno volim je što ništa nije konačno i iz svega ima neki izlaz.

Može da se kaže da fakultet jeste skup, ali sigurno ima vrednost. Posle mnogih fakulteta imaš gotovo sigurno radno mesto.

 

Dodatne aktivnosti

 

Gotovo za svaku aktivnost se plaća  registracija, odnosno “registration fee”. Prema mom mišljenju je to izmišljeni trošak, i svaki put me izludi kada moram da ga platim.

Postoje periodi kada se taj trošak može izbeći, tako da ako planiraš dovoljno unapred, nekad možeš da budeš pametan.

Tako sam na primer tražila neki fitnes centar gde bih mogla da treniram, a da ćerka u paralelno vreme ima neku aktivnost. Pa sam radila istraživanje i shvatila da ću na kraju platiti skoro pa isti iznos, gde god otišla, za to što ja želim.

Najviše mi se dopao Lifetime, jer su mi imali nekako najveći standard higijene i imali su sve ono što meni zvuči normalno a ovde je retkost. Mislim na svlačionice, tuševe, fen za kosu i loker za stvari. Imaju to manje-više svi, ali na primer centar za koji sam se na kraju opredelila, nema fen za kosu. Znam da sada to može da zvuči krajnje smešno, ali nekad mi je zaista važno da ne idem kući mokre kose.

Lifetime mi je odličan primer je su oni franšiza, ima u mnogim državama i gradovima, a mislim da imaju odličnu marketing strategiju. Kako sam sada dosta o tome naučila, shvatila sam da nije uvek najbolja opcija koju ti daju prvi dan. Uglavnom, gde god da odeš da se raspitaš, imaju tu neku „vrištajuću“ ponudu koja ističe isti dan, ili nekad u naredna 24 sata. Ali sam naučila kako da dobijem i bolju ponudu. U ovom slučaju, ostavila sam im sve svoje podatke i rekla da sam zainteresovana, ali da želim da razmislim. Zvali su me nekoliko puta i poslali mi nekoliko mailova sa boljom ponudom ($29), a onda sam dobila ponudu sa besplatnom registracijom (koja je inače bila $129).

Šta je skupo u Americi

Ponuda koju su mi dali nakon mesec dana od posete

 

Na kraju sam se odlučila za drugi centar, ali sam bila jako srećna što sam dokazala sebi da razumem sistem. Pa sada mogu tebi da ga pojasnim. Ako ne moraš, ne sedaj na prvu loptu. Aktivnosti koje te zanimaju, gotovo uvek mogu da budu povoljnije, ako ubodeš pravi momenat.

Nekad je to određeno godišnje doba, a najčešće se vrti oko početka školske godine. Drugi voz je oko Božića, pa onda kraj školske godine.

Sportske aktivnosti za decu koštaju u proseku od nekih 50 do 350 mesečno. Mnogi će ti bez problema reći kada je najbolje vreme da se učlaniš kod njih, kada ima najviše pogodnosti. Tako su mi u jednom vrtiću rekli da, ako sačekam još mesec dana do njihovog sajma, uštedeću $350 za registraciju.

 

Cena vrtića često dovede do toga da majka ostane kod kuće

 

Čuvanje i briga oko dece su u Americi posebna priča, i na to porodice troše najviše novca. Gotovo svaka porodica ima taj izazov da odluči da li vredi raditi dok dete ne krene u školu. Pogotovo porodice sa više manje dece, odnosno ispod 5 godina.

Za celodnevni boravak je prosek u Americi oko $1000, ali kod mene nisam našla nijedan koji je ispod te cene.

Prošle godine sam obišla preko 20 vrtića i nije bilo lako odlučiti se za pravi. Cene su različite i od uzrasta deteta, ali i od broja dana i sati koje dete pohađa.

Uslovi u vrtiću nisu bili poput onih kakve se sećam da sam ja imala. U državnom vrtiću u Subotici sam imala odvojenu prostoriju gde se ruča, odvojenu salu za vežbanje i naši kreveti su se izvlačili iz zidova. Ovde često deca jedu tamo gde i borave a spavaju na podu, u svojim vrećama za spavanje.

Ovde sam imala opciju da za preko $1000 mesečno upišem dete u vrtić koji mi se nije svideo.

Pri daljem istraživanju sam otrkila da su daleko bolji vrtići pri crkvama. To se obično zove Mothers Day Out program i traje dva do pet dana. Grupe su manje i uslovi bolji, što higijenski što finansijski.

Postoje opcije i vrtića u kući i da ti neko čuva dete, ali kako smo bili novi u kraju, nije mi zvučalo idealno.

 

Plata

 

Plata sama po sebi nije ni skupa ni jeftina, ali je nešto o čemu malo ko želi da priča. Kada smo došli, trebalo mi je vremena da izvučem informaciju od ljudi kako bih shvatila šta da nam bude neki cilj. Šta je to što je za Amerikance “normalna” plata i kako da se postaviš na tržištu. Prvu platu nismo bili u poziciji da biramo, ali to ne znači da nam je bila dovoljna.

Tokom godina sam uspela da dođem do više nekih cifara, samim tim i bolje sve razumem. Ipak, jako je važno da imaš na umu da između cifre tvoje godišnje plate i onoga što ćeš ti mesečno da primiš, postoji razlika u porezu što prema državi u kojoj si, što prema ugovoru na kojem si, u zdravstvenom osiguranju i eventualnim troškovima koji mogu da ti se skidaju sa plate. Na primer, poznanik ima $60.000 godišnju platu, ali mu se skida alimentacija za 4 dece, pa jedva ima za osnovne stvari.

Uglavnom, između $40 i 50 hiljada su neke prosečne godišnje plate u Americi. To puta dva je ono što je potrebno porodici da može baš lepo da živi. Cifra of $250 hiljada dolara je nešto što mi je dato kao cilj- ako jedna četvoročlana porodica hoće baš lepo da živi.

Može da se preživi i sa platom ispod proseka, naravno. A i taj cilj što sam spomenula, nije nešto što mnogi ostvare. Ipak, postoje i daleko veće plate od te.

Ono što diktira platu je popularnost odnosno plaćenost neke pozicije pa potom tvoje znanje i iskustvo.

Zaključak

 

Tvoj stil života diktira tvoje mogućnosti i potrebe. Nema tih para koje u Americi ne možeš da potrošiš. Šta god da imaš, sutra možeš da nađeš i bolje. Koliko god da imaš, neko ima više.

Važno je da ideš postepeno ka svojim ciljevima. Jer nigde ne možeš ni da zaradiš koliko možeš u Americi.

Nemoj da dozvoliš da te trka za novem dovede go toga da izgubiš najdragocenije. Novca će uvek biti, uvek ga možeš steći.

Podeli tekst sa prijateljima!
No Comments

Post A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

PRIDRUŽI SE ZAJEDNICI!
Pridruži se grupi u kojoj zajedno stvaramo i gradimo američke snove!
Email adrese ne ustupaju se trećim licima ni pod kojim uslovima.
POSETITE SVOJ INBOX ILI SPAM / JUNK SANDUČE.
Uspešno ste se prijavili, hvala!