Pronalazak posla u Americi – iskustvo čitateljke

Čitateljka bloga Američki San podelila je svoje iskustvo o pronalasku posla u Americi i dobijanju Zelene karte preko istog.

Njena oblast je primenjena umetnosti, ali ovo može da bude put i za sve one koji svoju stručnost mogu da pokažu sa distance. Neka od tih zanimanja su ona koje obično rade frilenseri (freelance).  Na primer arhitekte, dizajneri, stručnjaci iz IT oblasti, marketinga i drugih oblasti.

Prvo se rodila želja

„Moj prvi susret sa Amerikom je bio još 2013-2014. godine kada sam bila na studijama i završila četvrtu godinu fakulteta. Program preko koga sam išla je predviđao da se u Srbiju vratim nakon jedne studentske godine, kako je i bilo.

Celo iskustvo studiranja u Americi, obilaska raznih gradova i upoznavanja kulture je u meni stvorilo želju da planiram budućnost u ovoj zemlji.

Pa je gradila i grabila prilike

Nakon nekoliko godina rada i života u Srbiji, počela sam da ostvarujem kontakte na raznim stranama. Najviše preko freelance sajtova na kojima sam u slobodno vreme (pored regularnog posla) radila. Tako se i desilo da upoznam čoveka sa kojim sa počela da sarađujem i van freelance sajtova.

Ubrzo je i on saznao za moju želju da živim u Americi. Dogovorili smo se da mi javi ukoliko se možda u njegovoj firmi pojavi mesto koje bi meni odgovaralo.

Pa se rodila mogućnost, ali i strah

Nakon par godina saradnje, javio mi je kako planira da krene da razvija aplikaciju na kojoj bih mogla da radim. Kao i da želi da me njegov HR tim intervjuiše kako bi utvrdili da li sam odgovarajuća za tu poziciju. Ceo taj proces intervjuisanja je trajao nekoliko meseci nakon kojih sam i zvanično obaveštena da sam dobila posao.

Nakon mnogo, mnogo pokušaja da dobijem posao van Srbije i odbijanja svakog puta iz jednog jedinog razloga- vize i papira koji su bili potrebni, u meni se javio strah. Plašila sam se da će se to i ovoga puta desiti jer sam i sama bila svesna da je jako komplikovano i jako skupo obezbediti radnu dozvolu za nekoga ko je iz Srbije, i ko ima porodicu koju bi poveo sa sobom. Od početka sam jasno ljudima iz firme koji su me intervjuisali stavila do znanja da ne mogu prihvatiti ponudu ukoliko nije moguće za moju porodicu da se zajedno sa mnom preseli.

Započeo je proces

Prva stvar koja mi se jako svidela i koja se razlikovala u odnosu na ponude koje sam imala ranije (za razne zemlje, ne samo za Ameriku) jeste ta da su odmah unajmili advokata koji je objasnio kako će ceo proces teći. Kao i šta je sve potrebno proći kako bismo mi došli i ja počela da radim za njih.

Prvobitni plan je bio da mi se obezbedi radna viza H1B. Međutim, nakon što smo shvatili da je sam proces za H1B vizu u neku ruku nesiguran i da se treba proći neki vid lutrije, firma nije bila spremna na takav rizik i moguć neuspešan ishod. Sami su predložili da apliciramo za Zelenu kartu, jer je njima razlika u procesu i samoj ceni procesa bila zanemarljiva. Tako i dolazimo do ideje da se uradi aplikacija za EB2 vizu.

EB2 viza koja vodi ka Zelenoj karti

EB2 viza je za takozvane “special skills workers” i ja sam potpala pod tu kategoriju, jer posedujem master diplomu zemlje koja je bila priznata u Americi. A bio je i jako mali broj ljudi su imali isto ili slično zvanje u Americi. Tada krećemo u ceo proces koji će trajati oko godinu dana.

Pre početka celog procesa morala sam da pošaljem svoju master diplomu i potvrđeno je da je prihvaćena u Americi.

Proces je otpočeo novembra 2018. godine kada su predstavnici firme došli u Srbiju kako bi moju porodicu i mene lično upoznali i otpočeli ceo proces.

Prvi deo procesa je bilo dokazivanje da u Americi nema sposobnih radnika koji bi taj isti posao mogli da obavljaju. Tada firme ponovo prolaze kroz proces interjuisanja, oglašavanja na raznim mestima, od kojih su neka mesta i obavezna kao sto su: radio, novine itd.

Firma mora imati validan dokaz za odbijanje svake aplikacije radnika iz Amerike kako bi radnik koji je van Amerike (international) bio odobren od strane USCIS-a. Nakon što je taj deo bio gotov (trajao je oko 3 meseca) sledeći korak je bilo dobijanje PERM certificate. To je takođe trajalo oko 4 meseca (uglavnom može trajati od 3-6 meseci) za koji nam je advokat rekao da u suštini ako to prođemo, to je to.

Odobren PERM

Nakon što sto dobili obaveštenje da je PERM Certificate odobren, na red je došao I-140 (peticija za imigraciju). Neizmerno smo bili zahvalni firmi koja je u ovom koraku nama izašla u susret i platila “premium processing”. Tako se rezultati dobijaju u roku od 15 dana umesto redovnog procesa koji se čeka 6 meseci.

Tako smo nakon 12 dana čekanja, obavešteni da je moja imigraciona peticija odobrena i da je sledeći korak slanje dokumenata u Ambasadu u Beogradu, gde će nam zakazati intervju. Intervju smo imali početkom novembra 2019. godine, dakle nakon tri meseca od dobijanja PERM-a.

Intervju u Ambasadi

Sam intervju je bio jako lagan i opušten jer ljudi u Ambasadi znaju da su firma kao i vi sami već dovoljno provereni i da ste, čim ste tu, kandidat koji treba da dobije Zelenu kartu.

Međutim na samom intervjuu vam niko neće reći da je Zelena karta odobrena. Svi će mudro ćutati i samo vam reći da će vam se viza naći u pasošu ukoliko sve bude u redu posle intervjua.

Pasoše smo ostavili i nakon 5 dana su nam DHL-om poslati. U pasošu su bile vize za muža, dete i mene u kojima piše da smo nosioci Zelene karte koju ćemo dobiti nakon što sletimo na adresu koju ćemo imati u Americi.

Mi smo ostavili adresu firme, jer naravno svoju adresu nismo imali. Ali bih ovom prilikom naglasila ljudima koji su u sličnoj situaciji da to ne rade jer je sada takav sistem da imigraciono ne želi da Zelene karte ostavlja u sandučetu već ih isključivo dostavlja osobi za koju je, uz obavezan potpis.

I došlo je do ostvarenja sna

Odleteli smo za Ameriku u martu, sve je prošlo lagano. Na imigracionom na aerodromu sam odogovorila na par pitanja i potvrdila informacije iz aplikacije i to je bilo to.

Viza koju imate u pasosu važi umesto Zelene karte dok vam ne bude dostavljena na vašu adresu.

Mi smo dobili Zelenu kartu koja vazi 10 godina. Advokat nam je rekao da se nakon 5 godina boravka možemo prijaviti za državljanstvo.

Sada kada se setim svega i kada to na ovaj način pišem, sve deluje prosto i jednostavno. Ali, kada ste u poziciji da čekate toliko dugo kao mi (od oktobra 2018. do marta 2020.) sve to deluje jako naporno, dugo, komplikovano, neizvesno i teško.

Osećaj olakšanja nakon interjua u Ambasadi i kraj celog tog procesa- neću ni da komentarišem, to se ne može opisati.

Veliku zahvalnost dugujem firmi koja je svemu pristupila profesionalno, uz advokata koji nam je bio stalno na raspolaganju i objašnjavao svaki korak do najsitnijih detalja.

Zaista mislim da je advokat pri aplikaciji za Zelenu kartu neophodan. Postoje mnoge stvari koje advokati iz iskustva znaju, a na kojima bismo mi kao laici, vrlo lako omanuli. A detalji i sitnice su SVE u procesu aplikacije za zelenu kartu.

Poruka za kraj

Na kraju bih samo rekla da radite na svojim snovima, verujete u njih i nikada ne odustajete. Nikada ne znate koja će se vrata otvoriti. Naš slučaj je dokaz da je sve moguće. Najbitnije od svega toga je da smo mi kao porodica ostali zajedno i još snažniji nakon svega što smo prošli. Sada gradimo svoju budućnost u Americi.”

Zaključak

Nadam se da vam je ovo iskusvo čitateljke doprinelo da nastavite da verujete u svoje snove.

Ukoliko želite da zajedno radimo na njima, gradimo ih i unapređujemo, prijavite se da budete deo Zajednice putem ovog linka, ili na samom dnu stranice.