Hrana je tema bez koje nema života, moglo bi se reći! Ali, isto tako svi danas znamo da je hrana i više od puke potrebe za preživljavanjem.
Ima tu i visoke emotivne vrednosti, iako je i socijalni faktor itekako važan.
Hrana kao osećaj sigurnosti
Danas se pak više bavimo osećajem sigurnosti. Kako smo neki dan ušli u diskusiju na društvenim mrežama o tome kako je hrana u Americi drugačija, kako mnogima ne prija, kako je teško pronaći ono što ti valja, morala sam da u ovome napišem tekst koji će nam dati i tu neku drugu perspektivu.
Da, hrana u Americi je drugačija i u njoj ima hrane iz celog sveta. Iz svakog kutka na svetu.
Šta nam to nedostaje kod toliko izbora?
Ipak, svima nam stalno nešto nedostaje…
Od kada živim u Americi, odnosno sada već sedam godina, moj odnos sa hranom prošao je nekoliko različitih perioda, tranzicija, promena i sve je to pratilo jako puno edukovanja i informisanja.
Od toga da si ono što jedeš do toga da loše izbore u hrani možeš da praviš baš iz emocionalne neravnoteže. Ipak, već sam gore spomenula da bez hrane ne možemo a ja bogami bez naše i ne želim.
Svako ko je proveo duže od pet minuta na mom blogu shvatio je da volim da svakoj temi priđem iz nekoliko uglova i da ne volim brzo da zaključujem.
Šta mi hrana u Americi pruža?
Ipak, kada sam letos posle tri preduge godine ponovo otišla kući, ili da kažem odakle sam, shvatila sam da mi hrana nije toliko stalno neophodna, kao što je to slučaj u Americi. Ili da kažem, prošlo je više od pola dana a da nisam jela, što ne pamtim kada mi se ovde desilo. To bi mi u Americi bilo nezamislivo.
Počela sam da razmišljam zašto je to tako a onda sam shvatila da je ono što mi zapravo hrana u Americi (ne) pruža jeste veza sa mojim korenima i sa nekim posebnim osećajem. Kao da svaki zalogaj hrane daje neku posebnu vezu sa mojom domovinom.
Upravo zato mi je teško da u zamislim da u svojoj kuhinji nemam neke osnovne stvari koje za mene negde dublje zapravo znače sigurnost.
Može li kuća biti dom bez…
Kuća nije dom bez plazme- to je nešto uz šta sam odrasla i što je duboko ostavilo trag. I to mi u rodnoj Subotici, ili tokom studija u Beogradu, ne bi predstavljalo veliki problem jer je prodavnica sa velikom količinom plazme u njoj, tačno iza ćoška.
Ovde je to prilično drugačije.
Ako pričamo o Hjustonu, u kojem živim, prodavnice internacionalne hrane postoje i to na nekoliko lokacija ali nije se samo jednom desilo da sam iz nje izašla bez onoga po šta sam došla.
Njima nije važno da na zalihama imaju ono što meni pruža osećaj sigurnosti.
Njih baš briga ako danas nemaju na policama Plazme, jer će biti sutra ili do kraja nedelje a meni je “smak sveta”.
Kao što sam navela, Plazma i to uz pratnju Eurokrema je ono što meni daje osećaj doma, pored turske kafe, kore za gibanicu i kori za oblatne. Kada je sve na broju, osećam se na sigurnom.
Zato se radujem da danas znam da postoji Meze Hub, koji mi na kućni prag dostavi moje željene proizvode i to u roku od 4 radna dana. Ako nešto nemaju na stanju, znam da će imati u roku od nedelju dana i da će me o tome obavestiti. Isto tako, neće se desiti da me ostave na cedilu.
Pored mojih omiljenih proizvoda iz Srbije, u asortimanu imaju i evropske specijalitete iz drugih zemalja, pa tako nije lako izabrati ajvar ili kajmak, jer imaju ponudu iz gotovo svake države regiona.
Ogladneh dok sam ovo pisala ali ipak bih završila sa pitanjem za tebe:
Šta je ono što tvoju kuću čini domom, bez koje hrane ne voliš da ostaneš?
Baš bih volela da čujem kako ti osiguravaš svoju kuću?
Koja je to hrana koju moraš da imaš u kući?
Iskoristi prostor za komentare da podeliš ovu važnu i poverljivu informaciju sa celim svetom 🙂
